citajte o - muzej savremene umetnosti
  home        pretraga
citajte o - muzej savremene umetnosti
  izložbeni katalozi
  knjige
  periodika
  hemeroteka
  fotodokumentacija
  neknjižna građa
  strane knjige
citajte o - muzej savremene umetnosti

Ukoliko vam se sken ne otvara u desnom prozoru, potrebno je da radi boljeg pregledanja gradje u Acrobat Reader-u podesite sledeće:
Edit->
Preferences->
Internet
- ovde treba da bude čekirana opcija Display PDF in browser

NADEŽDA
PETROVIĆ
1873-1915



  facebook citajte o

Nadežda Petrović je rođena 11. oktоbra 1873. u Čačku. Otac Dimitrije Mita Petrović je bio nastavnik crtanja u Realnoj gimnaziji u Čačku, a majka Mileva Zorić je bila učiteljica. Nadežda je najstarija od devetoro dece koje su imali.

1879.
Sa porodicom prelazi u Karanovac (Kraljevo) zbog službe roditelja.

1884.
Porodica Petrović odlazi za Beograd. Prve osnove iz slikarstva dobija od svog ujaka Svetozara Zorića kasnije nastavnika istorije umetnosti, stila i ornamentike u školi Kirila Kutlika. Iste godine upoznaje cenjenog slikara Đorđa Krstića, očevog prijatelja.

1891.
Završava Višu žensku školu u Beogradu. Slikarstvo uči kod Đorđa Krstića sve do odlaska u Minhen 1898. Jedine sačuvane slike iz vremena Krstićevih pouka su Mrtva priroda sa crvenim sudom (1898.) i Betoven (1898.)

1892.
Piše molbu Ministarstvu prosvete da joj se omogući da predaje kao nastavnica crtanja. Polaže ispit za nastavnicu crtanja pred komisijom koju su sačinjavali: Mihailo Valtrović, Đorđe Krstić, Dimitrije Andrejević.

1893.
Postaje učiteljica crtanja u Višoj ženskoj školi u Beogradu.

1896. i 1897.
Pohađa školu (žensko odeljenje) Kirila Kutilika u Beogradu. Škola je davala osnovna predznanja za dalje likovno obrazovanje. Kroz školu je prošla generacija budućih slikara: Bora Stevanović, Milan Milovanović, Kosta Milićević, Dragomir Glišić...

MINHEN

1898.
Piše molbu Ministru prosvete i crkvenih poslova Andri Đorđeviću, da joj odobri odsustvo od dužnosti učiteljice radi usavršavanja na Minhenskoj akademiji. Molba je pozitivno rešena. Ona odlazi u Minhen na školovanje kod Antona Ažbea gde će upoznati slikare: Borivoja Stevanovića, Milana Milovanovića, Ivana Grohara i druge.
I pored toga što žene još uvek nisu imale pravo da pohađaju Akademiju umetnosti u Minhenu, Akademija će ipak overiti i priznati Ažbeove diplome. Kod Ažbea ostaje do 1901.
Za vreme njenog školovanja u Minhenu, 3. marta 1898. rodio se njen najmlađi brat Rastko Petrović.

1899.
Na putu od Beograda ka Minhenu obilazi Zagreb, Fijumi (Rijeku), Trst i III Bijenale u Veneciji. U Minhenu proučava dela iz Pinakoteke, secesiju i upoznaje se sa ruskim krugom umetnika Jevlenskim, Kandinskim, Minterom, Verefkinovom. Upoznaje i Riharda Jakopiča i Matiju Jamu. Iste godine upisuje se u Državnu školu za primenjenu umetnost i zato dobija veću stipendiju od Ministarstva privrede. Sve vreme bavi se fotografijom.

1900.
Posećuje izložbu Minhenske secesije. Prvi put vidi slike francuskih slikara Koroa, Monea, Renoara i Sisleja.
U Sali Velike škole u Beogradu otvara svoju prvu samostalnu izložbu. Pera Odavić piše oštru kritiku o izložbi u časopisu Nova iskra.

1901.
Putuje po Nemačkoj. U Berlinu na izložbi Secesije upoznaje se sa delima Monea, Pisaroa, Renoara, Tuluza Lotreka, Beklina, Korinta i Ekstera. Posle školovanja kod Ažbea prelazi kod Juliusa Ekstera, profesora Minhenske akademije i potpisnika memoranduma Minhenske secesije. Počinje da radi na otvorenom, u pleneru nastaju motivi prirode i pejzaža. U tom periodu nastaje slika Put kroz jelovu šumu.

1902.
Nastavlja školovanje kod Ekstera. U Beču posećuje prolećnu izložbu u palati Secesije gde vidi Betovenov friz Gustava Klimta koji u akademskim krugovima toga vremena izaziva dosta polemike. Aktivno slika u okolini Minhena. Tad nastaju značajna dela kolorističke faze Nadeždinog stvaralaštva među kojima i Stablo u šumi.

SRBIJA

1903.
U Beču posećuje izložbu impresionistа i postimpresionistа. Nastaje delo Iz Iberzea. Ovo je godina njenog povratka u Srbiju. Počinje sa političkim, društvenim i humanističkim angažamanom. Saradnica je većine listova u Srbiji. Piše o slikarstvu i likovnoj umetnosti, školstvu i potrebama modernizacije nastave, o obrazovanju ženske omladine i emancipaciji žena, o pozorištu, muzici i dr. Podržava ideju oslobođanja južnoslovenskih naroda. Organizuje veliki ženski skup gde se zalaže za buđenje patriotske svesti žena, za političku i socijalnu pravdu, za prikupljanje pomoći Srbima izvan Srbije. Osniva Kolo srpskih sestara i postaje prvi sekretar ove organizacije. Putuje u Makedoniju i nosi pomoć postradalom življu. Piše svoju jedinu pozorišnu dramu izrazito političkog karaktera O živim slikama iz Makedonije i Srbije.

1904.
Učestvuje u osnivanju i organizovanju Prve jugoslovenske umetničke izložbe. Povod za izložbu bila je stogodišnjica Prvog srpskog ustanka i krunisanje Petra I Karađorđevića. Učesnici-izlagači na izložbi su bili srpski, hrvarski, slovenački i bugarski umetnici čime je afirmisana južnoslovenska ideja. Izložbu je otvorio kralj Petar I, koji je otkupio 41 delo i odlikovao najistaknutije umetnike. Od nekoliko slika koje je Nadežda ponudila za izložbu, žiri je prihvatio samo sliku Žetva. Kritike o izložbi pored Nadežde Petrović pišu i Bogdan Popović, Miloje Vasić, Vladimir Petković, Vladislav Petković Dis. Nadežda učestvuje u dogovoru oko osnivanja Prve jugoslovenske umetničke kolonije. Ideja kolonije je da okupi grupu maldih jugoslovenskih umetnika čija bi likovna delatnost činila osnovu nove jugoslovenske savremene umetnosti. Inicira i ideju za osnivanje Jugoslovenske umetničke galerije. Učestvuje u osnivanju Saveza jugoslovenskih umetnika „Lada”, čija je svrha zajednička borba svih jugoslovenskih umetnika na polju jugoslovenske umetnosti. To je period nastanka njenih slika, Resnik (Višnjica) i Staro groblje. Odlikovana je Ordenom Svetog Save IV stepena.

1905.
Na međunarodnu izložbu u Liježu, na kojoj nastupa “Lada”, Nadežda Petrović nije pozvana. Boravi u Minhenu, Beču i Zagrebu gde prisustvuje jubileju "Hrvatskog društva umjetnosti" i izložbi za koju piše kritiku. U okolini Sićeva počinje sa radom Prva jugoslovenska umetnička kolonija koju čine Nadežda Petrović, Ferdo Vesel, Rihard Jakopič, Ivan Grohar i Paško Vučetić, kasnije se pridružuju Ivan Meštrović i Emanuel Vidović. Umetnici izlaze u prirodu i slikaju predele Sićeva. Tada nastaju Nadeždine slike: Ciganka sa crvenim šalom, Pogreb u Sićevu.

1906.
Otvorena je Prva izložba “Lade” u prostorijama Srpskog poljoprivrednog društva. Izložbu je otvorio kralj Petar I. Nadežda izlaže pejzaže i portrete koji su rezultat njenog rada u Koloniji. Kritika joj nije blagonaklona izuzev kritike Branka Popovića. Na Drugoj jugoslovenskoj izložbi u Sofiji “Lada” po drugi put ne prihvata Nadeždino učešće što će biti razlog za njen odlazak iz “Lade”. Radi na pripremi izložbe Jugoslovenske umetničke kolonije koja je imala za cilj da afirmiše napredne umetničke ideje i predstavi grupu modernih likovnih stvaralaca na početku 20 veka.

1907.
Otvorena izložba Jugoslovenske umetničke kolonije u prostorijama Narodnog muzeja. Među učesnicima pored Nadežde Petrović su i Paško Vučetić, Ivan Grohar, Matija Jama, Rihard Jakopič, Ivan Meštorvić, Emanuel Vidović, Tomislav Krizman, Mirko Rački, Ante Katunarić, Nikola Mihailov i Aleksandar Božinov. Nadežda izlaže slike Ribari na Dunavu, Jesen, Na kladencu i dr. Kritika je primećuje ali i dalje nema razumevanja za njen rad.
Česti gosti porodice Petrović bili su svi članovi kolonije. Ivan Grohar boravi par meseci u kući Petrovića, tada nastaje njegov Portret Nadežde Petrović u pastelu. Podstiče je da uradi Autoportret.
Nadežda posećuje, Beč, Minhen, Veneciju i Rim. Sa Brankom Popovićem obilazi VII bijenale u Veneciji gde upoznaje dela Sinjaka, Vijara, Ensora... Tada nastaju slike: Selo (Cigansko predgrađe), Portret Branka Popovića, Portret Jovana Skerlića, Koloseum i Pompeji. Ona je osnivač Srpskog umetničkog udruženja.
To je period nastanka ključnih dela srpskog impresionizma među kojima su i Nadeždine slike: Dereglije na Savi, Karaula na Savi, Devojka sa suncobranom.

1908.
Izlaže na izložbi Srpskog umetničkog udruženja u Beogradu. Odlazi na Sveslovenski kongres u Prag gde se zalaže za priređivanje sveslovenske umetničke izložbe. Putuje u Ljubljanu na Osmi sveslovenski kongres novinara kada kao gost boravi kod Riharda Jakopiča. Posećuje Prvu dalmatinsku izložbu u Splitu na kojoj izlažu njeni prijatelji Meštrović, Vučetić i Vidović. Piše kritiku izložbe. Pored ove daje i kritiku izložbe Paška Vučetića.
Povodom aneksije Bosne i Hercegovine (6. oktobra) Nadežda organizuje protestni skup žena i pokret za bojkot austrougarske i nemačke robe. Na balkonu Narodnog pozorišta drži politički govor. Postaje član patriotskog društva Narodna odbrana.

1909.
Putuje u Minhen i Berlin sa Brankom Popovićem. Piše kritiku za Drugu izložbu “Lade”. Upućuje molbu Ministarstvu prosvete i Državnom savetu da joj se poveća plata i omogući ostvarenje prava na penziju na osnovu dugogodišnjeg rada na Višoj ženskoj školi.
U njenim slikama uočava se prodor kolorizma. Nastaje Dama sa crnim šeširom na glavi.

PARIZ

1910.
Otvara drugu samostalnu izložbu u Jakopičevom umetničkom paviljonu u Ljubljani, u okviru programa Prolećne izložbe. Izlaže 37 slika iz perioda 1907–1910. Slovenačka kritika je ne podržava. Ivan Cankar takođe piše oštru kritiku o izložbi.
Nadežda posećuje Meštrovićevu izložbu u Zagrebu i o njemu piše kritiku punu hvale.
Posle mnogo truda dobija stipendiju i odlazi za Pariz. Živi u ateljeu Ivana Meštrovića u Parizu. Pohađa časove “Academie russe (Vassileff)” i izlaže sa Ruskim umetničkim i književnim udruženjem. U kontaktu je sa našim umetnicima u Parizu, Brankom Popovićem, Miroslavom Kraljevićem, Vladimirom Becićem i Ljubom Babićem. Izlaže na Jesenjem salonu dve slike: Bdenje pored mrtvaca i Predgrađe Pirota. Učesnici te izložbe su i Bonar, Matis, Kandinski, Laprad, Valmenk, Leže, Vijar i dr. Beogradska štampa je zabeležila ovaj Nadeždin važan nastup. Učestvuje i na Prvoj internacionalnoj izložbi Ruskog umetničkog i književnog udruženja. Pod uticajem francuskih fovista, koje ima prilike da upozna, nastaju slike jakog kolorita: Bulonjska šuma, Kej na Seni, Most na Seni, Plaža u Bretanji.
Na izložbi dalmatinskog društva "Medulić" u Zagrebu koju organizuje Ivan Meštrović, izlaže tri pejzaža među kojima i sliku Bogorodičina crkva u Parizu. Članstvo društva "Medulić" prošireno je pojedinim srpskim, hrvatskim i slovenačkim umetnicima.

1911.
Održana je međunarodna izložba u Rimu. U paviljonu Srbije izlažu i hrvatski umetnici što će izaztvati sukobe na kulturnoj i političkoj sceni u Hrvatskoj, Srbiji i Austriji. Trebalo je da Nadežda Petrović izloži pet slika, međutim posle dve odbijene slike od strane domaćeg žirija izložiće samo tri: Beogradska ulica u snegu, Tiljerije na Seni i Bogorodičina crkva u Parizu. Kritika je i ovaj put ne primećuje, izuzev Dimitrija Mitrinovića koji o njoj piše kao o impresionisti. Umire joj otac Mita Petrović i blizak prijatelj Ivan Grohar. Izlaže na Jesenjem salonu gde dobija pohvalne kritike. Izlaže i na Salonu internacionalne unije.

RAT

1912.
Vraća se u Srbiju. Predaje crtanje na Višoj ženskoj školi. Učestvuje u pripremi IV jugoslovenske umetničke izložbe u Beogradu. Na izložbi, Nadeždina Jugoslovenska umetnička kolonija nastupa sa jugoslovenskim udruženjem "Medulić". Nadežda učestvuje sa devet slika iz pariskog perioda. Po prvi put dobija dobre kritike. Naročito se izdvaja kritika Moše Pijade i Dimitrija Mitrinovića. I sama piše značajnu kritiku izložbe gde iznosi svoje stavove o savremenom slikarstvu, toku umetnosti kod nas i u svetu kao i principima i načelima umetnosti. Otvara "letnji kurs za slikanje". To je godina početka Prvog balkanskog rata u koji se Nadežda dobrovoljno prijavljuje da bude bolničarka na frontu. Umire Mileva Zorić, majka Nadežde Petrović.

1913.
Slika Vezirov most. U Prizrenu nastaje njena najpoznatija fotografija sa fronta u bolničkoj uniformi. Za vreme Drugog balkanskog rata ponovo je na frontu. Tad nastaje slika Gračanica. Oporavlja se posle preležanog trbušnog tifusa. Nadežda dobija Orden za hrabrost i Crveni krst. Odlazi na kraće putovanje sa sestrom Anđom u Veneciju radi oporavka ali brzo se vraća zbog iscrpljenosti. Po povratku za Beograd radi ilustracije za narodne epske pesme. Postaje prva sekretarka Odbora za organizaciju umetničkih poslova Srbije i jugoslovenstva.

1914.
Umire Nadeždina sestra Anđa. Sa najmlađim bratom Rastkom, Nadežda odlazi u Veneciju. Posle ubistva Franca Fedinanda u Sarajevu, Austro-Ugarska objavljuje rat Srbiji. Nadežda prekida odmor u Veneciji i vraća se u Beograd. Tad nastaje slika Fasada crkve sv. Marka u Veneciji kao poslednja uspomena na Veneciju.
Po povratku u Beograd kao dobrovoljna bolničarka raspoređena je u poljsku bolnicu Dunavske divizije. Nalazi se na ratištu kod Mačkovog kamena odakle u pismu rodbini podrobno opisuje čitav događaj bitke.
1915.
Odlazi u Skoplje. Posle smrti sestre Drage ponovo odlazi na front u Prvu rezervnu bolnicu u Valjevu gde počinje velika epidemija pegavog tifusa.
Nastaju slike Ruševine i Valjevska bolnica. U prolazu sa ratišta obilazi je Branko Popović, što će ujedno biti njihov poslednji susret.
Nadežda Petrović umire u Valjevu 3. aprila od tifusa.


Izvori: Katarina Ambrozić, Nadežda Petrović, CKZ, Jugoslavijapublik, Beograd 1978
Lidija Merenik, Nadežda Petrović, Topy, Vojnoizdavački zavod, Beograd 2006
Nadežda Petrović, Nadežda Petrović 1873-1915, MSU, Beograd 1973







citajte o - muzej savremene umetnosti